Žene u Vojsci: Sposobnost iznad Stereotipa

Pitanje uključivanja žena u vojne redove dugo je izazivalo žustre debate, strasti i čvrsto ukorenjene predrasude. Dok neki vide uniformu kao isključivo muški simbol snage i autoriteta, drugi ističu da se sposobnost, hrabrost i posvećenost ne određuju polnim organom, već individualnim kapacitetima. Ova tema otvara brojna pitanja o prirodi vojne službe, društvenim očekivanjima i suštinskom značaju fizičke spreme i psihičke izdržljivosti u savremenom ratovanju.

Suština Vojske: Više od "Valjanja u Blatu"

Česta zabluda je da se vojni poziv svodi isključivo na sirovu fizičku konfrontaciju, na ono što je jedan sagovornik opisao kao "životinjski nagon da ubiješ neprijatelja i da istovremeno preživiš". Međutim, savremena vojska je složen organizam. Da, izvršni čin borbe je njen vrhunac, ali put do njega ispreplitan je logistikom, strategijom, komunikacijom, tehnologijom, medicinskom negom, inženjeringom i bezbroj drugih specijalizacija. Vojska nije samo jurnjava za puškama. Upravo u ovoj širini leži prostor za različite profile, gde čista fizička snaga, iako važna, nije jedini presudan faktor za uspeh.

Selekcija za vojne akademije i specijalne jedinice gleda celokupnu sliku kandidata: psihološku stabilnost, strateško razmišljanje, sposobnost donošenja odluka pod pritiskom, timski rad. "Mnogo toga mora da se poklopi kao celina", primećuje jedan učesnik diskusije. Upravo tu mnogi ne vide razlog da su žene manje sposobne ili da baš nijedna nije dorasla zahtevima.

Fizička Sprema: Lavice i Mekušci

Neosporno je da postoji biološka razlika u prosečnoj mišićnoj masi i fizičkoj konstituciji između muškaraca i žena. Statistički gledano, veći procenat muškaraca će lakše podići težinu od 100 kilograma ili izdržati dugotrajni marš pod punom opremom. Međutim, statistika je okrutna prema individualnosti. Kako ističe jedan glas u debati: "Kao što među muškarcima ima mekušaca, tako i među ženama i te kako ima pravih lavica, psihički i fizički spremnih za vojsku".

Postoje žene koje bez većih problema u jurišu nose mitraljez težak 10 kilograma, koje nadmašuju u izdržljivosti mnoge muške kolege, koje su psihički spremne da se suoče sa naporima i strahotama rata. Problem nastaje kada se generalizacija uzima kao apsolut. Kada se iz primera žena koje možda nisu fizički dorasle zadatku, ili su došle u uniformu iz pogrešnih razloga, izvlači zaključak da sve žene pripadaju toj kategoriji. To je stereotip koji šteti i onim ženama koje su rođene za taj poziv i koje bi, uz jednake šanse i rigoroznu, ali fer selekciju, bile izvanredni vojnici.

Pored toga, fizički zahtevi se razlikuju od pozicije do pozicije. Da li je isto biti pešadinac u prvim linijama i biti operator drona, analitičar obaveštajnih podataka, vojni lekar ili pilot? Savremeno ratovanje sve više naglašava tehnologiju i mozak, gde su preciznost, strpljenje, analitičko razmišljanje i sposobnost multitaskinga od neprocenjive vrednosti - oblasti u kojima žene ne samo da ne zaostaju, već često i blistaju.

Psiha i Instinkt: Hrabrost nema Pol

Jedan od najdubljih argumentata protiv žena u borbenim ulogama tiče se njihove psihičke konstitucije i navodne manje sklonosti ka agresiji. Međutim, istorija i savremena iskustva govore suprotno. "Žene su dosta okrutnije od muškaraca u svakom pogledu", primećuje jedna učesnica, aludirajući na intenzitet ženskih sukoba. Taj "okrutniji" instinkt za odbranu posebno dolazi do izražaja kada je ugrožena deca ili porodica, otkrivajući životinjski nagon zaštite koji je jednako moćan kod oba pola.

U poslednjim ratovima na ovim prostorima, mnoge žene su se pokazale kao hladnokrvnije, operativnije i spremnije od pojedinih muškaraca. Psihološka istraživanja takođe sugerišu da žene mogu biti bolji strategi, sklonije sagledavanju šire slike i analizi različitih aspekata akcije. Hrabrost, upornost i želja za preživljavanjem su univerzalne ljudske karakteristike. Kako se zapaža u diskusiji: "Svaki čovjek ima životinjski nagon da ubije onoga ko ga ugrožava i da pokuša sebe da spase... i nema apsolutno veze sa polom".

Društvo, Stereotipi i "Udaja za Oficira"

Najveća prepreka za profesionalne vojnice često nije fizička ili psihička, već društvena. Patrijarhalni mentalitet i stereotipi duboko su ukorenjeni. Žene u uniformi se često suočavaju sa omalovažavanjem, podsmehom i zahtevom da se dokazuju neprestano, dok se njihovim muškim kolegama podrazumeva kompetentnost. Čuje se i pogrdni narativ da žene idu u vojsku samo da bi "se dobro udale" za oficira, umesto iz pravog poziva.

Ovakvi stavovi ne samo da vređaju one žene koje su tu iz istinskog poziva i žrtvovanja, već direktno ugrožavaju kolektivni kvalitet i kolektivni moral jedinice. Ako se nekoj pripadnici ne dozvoljava da nosi svoju opremu jer se "podrazumeva" da je to preteško, ili ako se na nju gleda kao na slabiji karik, to narušava poverenje i koheziju tima koji u borbi mora da deluje kao jedinstven organizam. Prava ravnopravnost podrazumeva iste zahteve, istu odgovornost i isto poštovanje za one koji te zahteve ispunjavaju - bez obzira na pol.

Kao što jedna sagovornica ističe: "Problem je u tome kako se društvo, okolina, žene i muškarci odnose prema ženama koje su profesionalni vojnici... Rešenje ovog problema vidim u narodnoj poslovici da je batina iz raja izašla... deci treba od prvog dana rođenja govoriti da žene treba poštovati, da ne postoje muški i ženski poslovi".

Realno Stanje: Kvalitet vs. Kvota

Važno je razlikovati principijelno pitanje ("Mogu li žene biti dobri vojnici?") od konkretne, često tužne prakse u pojedinim vojnim sistemima. Kritičari s pravom ukazuju na probleme kada se žene primaju da bi se ispunile političke kvote, uz snižene kriterijume, što dovodi do pada standarda i stvara opravanu frustraciju kod onih koji se bore za održavanje visokog nivoa spremnosti.

Međutim, ovaj problem nije specifičan za žene. Kada se u vojsku primaju i muškarci koji nisu dorasli zadatku, bilo zbog loše selekcije, korupcije ili populističkih mera, kvalitet pati jednako. Ključ je u strogoj, nepristrasnoj i temeljnoj selekciji za svaku poziciju, zasnovanoj na stvarnim potrebama posla. Ako pozicija zahteva određeni nivo fizičke snage, taj kriterijum mora biti objektivan i jednak za sve. Ako zahteva određene intelektualne ili tehničke veštine, isto tako. Kvalitet treba da bude iznad kvote, a pol treba da bude nebitna stavka u dosijeu kandidata koji taj kvalitet poseduje.

Kao što se u diskusiji konstatuje: "U vojsku treba da ide onaj koji hoće a može". To je jednostavan, ali suštinski ispravan princip.

Svetska Iskustva i Budućnost

Gledajući širu sliku, mnoge od najprofesionalnijih i najefikasnijih armija sveta već decenijama integrišu žene u gotovo sve rodove vojske. Od Izraela, gde je obavezan vojni rok za oba pola (uz prilagodjene, ali zahtevne uloge), preko SAD, gde žene služe u pešadiji, specijalnim jedinicama i kao piloti borbenih aviona, do kurdisk pesmerga koje su se herojski borile na prvim linijama fronta protiv ISIL-a.

Ova iskustva pokazuju da kada postoji društvena volja, dobra organizacija i fer pristup, žene ne samo da mogu da budu vojnici, već mogu da budu izvanredni vojnici. Ona takođe demistifikuju ideju da je savremeni rat isključivo područje grube fizičke sile. Današnji ratnik je sve češće operator visoke tehnologije, analitičar, komunikator i strateg.

Zaključak: Meritokratija umesto Predrasuda

Debata o ženama u vojsci na kraju se svodi na borbu između zastarelih stereotipa i savremene meritokratije. Umesto da se pitamo "Da li su žene za vojsku?", trebalo bi da postavimo prava pitanja: "Koje su stvarne potrebe ove konkretne vojne pozicije?" i "Da li ovaj konkretni kandidat, bez obzira na pol, ispunjava te zahteve i poseduje potrebne sposobnosti?".

Žena koja je fizički spremna, psihički izdržljiva, hrabra i posvećena ideali odbrane svoje zemlje zaslužuje priliku da stane rame uz rame sa svojim muškim kolegama. Isto tako, muškarac koji ne poseduje te kvalitete ne bi trebalo da nađe mesto u vojnim redovima. Prava snaga vojske ne leži u isključivosti, već u sposobnosti da privuče, obuči i zadrži najsposobnije, najzdravije i najposvećenije pojedince koje društvo može da ponudi. Tek kada prestanemo da gledamo kroz prizmu pola, a počnemo da cenimo individualni kapacitet, možemo izgraditi odbrambeni sistem dostojan izazova budućnosti.

Kao što je mudro rečeno u toku jedne od ovih rasprava: "Ne može da se kaže da žene onako đumle sve nisu sposobne za vojsku, jer ima žena koje su sposobnije za vojsku od mnogih muškaraca. Generalizovati na osnovu polnog organa je skravo". Vreme je da prevaziđemo skrava shvatanja i otvorimo vrata talentima svih vrsta - jer u odbrani zajedničke budućnosti, svaki sposoban borac je dragocen.